Ružica Sokić

Ружица Сокић (Београд, 14. децембар 1934 — Београд, 19. децембар 2013) била је српска филмска, позоришна и телевизијска глумица. Каријеру је почела давне 1957. године, у филму Доктор, да би потом играла у филмовима Кад будем мртав и бео, Боксери иду у рај, Ужичка република, Савамала и другима. Комедија Тесна кожа донела јој је највећу популарност, а за филм Жута награђена је Златном ареном на Филмском фестивалу у Пули. Неке од њених познијих великих улога су Таска у великом биоскопском хиту Зона Замфирова и кума Аница у популарној серији Грех њене мајке. Ружица је често приказивана као заводница. Неке од тих улога, попут Жуте остале су најупечатљивије. Ту спадају још и снаја Ружа у Другој Жикиној династији и Велиборка Веца у Срећним људима. Сокићева је добитница највећих глумачких награда и признања, као што су: „Жанка Стокић“, „Добричин прстен", Златни ћуран", „Јоаким Вујић“, „Павле Вуисић“, „Златна арена", „Стеријина награда" и друге. Њен легат налази се у Музеју Југословенске кинотеке и Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Рођена је 1934. у Београду као кћерка трговца и сувласника листа „Правда“ Петра Сокића (1893—1964) и Вукосаве (умрла 2000), ћерке свештеника из Бањалуке. У детињству је летовала код деде у Бањалуци, где је наследила земљиште у центру града. Још као девојчица учествовала је у Дечјој радио-драмској групи Радио-Београда, а године 1958. дипломирала је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду. Краће време била је чланица Савременог позоришта, убрзо прелази у Атеље 212, где је бројним улогама (првенствено савременог и домаћег репертоара) открила и потврдила дар „рођене глумице“. Глумила је у око 40 филмова; већ за прву улогу („Горки део реке“, 1965, Ј. Живановића) награђена је Сребрном ареном на фестивалу у Пули. Највеће успехе остварила је главним улогама певачице у филму „Кад будем мртав и бео“ (Ж. Павловића, 1967) и простодушне уличарке у филму „Жута“ (В. Тадеј, 1973), за коју је у Пули награђена Златном ареном. Запажена је и на телевизији (играла је и у истименом комаду Г. Михића у Атељеу 212), те споредном улогом мајке којој син гине у борби у „Ужичкој републици“ (Ж. Митровић, 1974), за коју је такође награђена Златном ареном. Запажена је и на телевизији (нпр. комедије Б. Црнчевића и А. Поповића, телевизијске серије „Цео живот за годину дана“, „Рађање једног народа“, „Занати“, „Самци“ и др.). Током 2010. објавила је књигу сећања „Страст за летењем“. Преминула је 19. децембра 2013. године у Београду, после дуге болести (Алцхајмерова болест). Сахрањена је 24. децембра 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У Југословенској кинотеци је 16. октобра 2015. отворен легат Ружице Сокић са њеним фотографијама, наградама, плакатима и књигама. На кући у којој је живела откривена је спомен-плоча 27. марта 2016. године. Фондација „Ружица Сокић“, основана 2014. године, додељује награду Ружица Сокић. Прва добитница ове награде за сезону 2014/15 је Нада Шаргин. Добитница за сезону 2017/18 је Милица Гојковић.